Све је почело смрћу генерала Ратка Младића. Настала је права хистерија из Федерације БиХ, а предњачили су Зукан Хелез, Елмедин Конаковић и Рамо Исак. Сипали су изјаве које нису ни политичке, које немају ни трунку достојанства, које садрже елементе озбиљног кривичног дјела – распиривања вјерске, националне, расне нетрпељивости. А онда су са ријечи прешли на дјела.

Одлазак српског народа и њихових политичких представника, међу којима сам била и ја, на сахрану генералу Младићу у Београд, био је повод за данашње потезе. Ово није само његов предизборни покушај додворавања бошњачком гласачком тијелу. Овдје се ради о правом политичком дивљаштву.

Све што се посљедњих дана дешавало јасно говори да је свим политичарима из Сарајева највећи, и стварни проблем, постојање Републике Српске и наше везе са матицом Србијом. Небитно да ли је ријеч о националистичким бошњачким странкама или о тзв. грађанским странкама, свима њима, без изузетка, не одговара ни то што је Република Српска категорија загарантована Уставом. У својој мржњи они не размишљају о томе шта ће бити сутра. Шта ако Србија као један од највећих спољнотрговинских партнера БиХ одлучи да уведе контра-мјере? Шта ако неколико хиљада људи запослених у намјенској индустрији остане без посла јер сировину за производњу набављају у Србији? Да ли је ово хвала Србији што је у периоду дивљања корона вируса несебично слалла медицинску и немедицинску помоћ не само Републици Српској него и читавој Босни и Херцеговини? Њихова мржња према свему што је српско потпуно засљепљује њихову могућност расуђивања.

У оваквим тренуцима изнова се доказује колико је важно што имамо Републику Српску и јаку Србију. Колико је добро што са матицом Србијом имамо специјалне и паралелне везе које нас додатно штите од свих атака на само биће нашег постојања. Након више од тридесет година, видимо колико је било битно што је створена Војска Републике Српске да у рату одбрани оно створено у миру и што се на њеном челу налазио генерал Ратко Младић.